Vera Stevanović – LIMITED UNLIMITED – SAKUPLJANJE REKA

Prezentacija projekta SAKUPLJANJA REKA / LIMITED UNLIMITED je realizovana uz podršku i pomoć porodice Marino.

U Noći muzeja 19. maja 2012, “Legende o vodama” Olge Tošić, javno su čitali članovi dramskog studija Jasmine Večanski: Danilo Zavišić, Filip Karin, Bogdan Milenković, Nataša Ostojić i Marina Dimitrić. Čitač tonskog snimka: Mirjana Lukić. Obrada zvuka: Damjan Ćirilović.

LEGENDE O VODAMA
Olga Tošić

Tamiš o zbunjenosti i lenjosti

Tamo negde daleko od carskih drumova
postoji zemlja Transilvanija. Ime joj se
sliva, teče kao muzika koju pastiri, po obroncima
Karpatskih šuma, a dok čuvaju stada, sviraju na
Panovim frulama. U melodiji tih frula slivaju se
sunčevi i mesečevi zraci, izmaglice tajnovite
planine, poj vila i slavuja, skrivaju se bajke i
legende tako zvuči ime te zemlje Transilvanija.
Na jednom visu planine Karpati, sav svagda u
izmaglici, obrastao korovom i šibljem, pomalja se
dvorac grofa Drakule. Ni blizu mu niko ne prilazi
iz straha od zloglasnog grofa koji (kažu) živi već
stotinama godina i ledi krv ledenim pogledom.
Posle ponoći izlazi u tmuli mrak i traži bezglasno
svoje žrtve, najleše devojke, ponekad mladiće.
Tako se strašno boje grofa Drakule seljani, pa na
dovratke svojih kuća ostavljaju krst i beli luk i
vazdan prepričavaju priče o njegovim zlodelima,
a niko ga nikada ni video nije. I bolje što nije
što je sigurno, sigurno je. Tek, dvorac postoji
zasigurno, u izmaglici, obrastao korovom i šibljem
u te stotine godina dok u njemu niko živ ne živi,
i strah uliva već izdaleka, iz tame. Tu negde, iz
te (ili neke druge) tame potekla je reka Tamiš.
Iz tame samo Tamiš može poteći No, ta reka
Tamiš nit je strašna, nit opasna. Samo je dosta
dugo zbunjena. Ne zna tačno kuda da krene, pa
malo-malo razdvoji se u rukavce koji teku sami za
sebe istražujući gde je tok najbezbedniji. Teku
tako pa se opet sastave. Sastave se pa se rastave
i sve tako reka Tamiš u rukavcima i jedinstvena,
čas ovako čas onako, čas ovamo čas onamo,
teče sve dok ne siđe u Panonsku niziju. Tu se
primiri i čak olenji. Sve je lenjivija bila dok se
jednog dana ne razli od lenjosti sasvim u jednu
veliku baru koju ljudi nazvaše Pančevački Rit, iako
se to dogodilo mnogo pre nego što je sagrađen
grad Pančevo, ali svejedno. Drema Tamiš u Ritu,
žabe po njemu skaču i krekeću (a šta pa da
rade žabe?), punoglavci (žablja deca) zazeleneli
površinu Rita, narasli trska i ševar, žalosne vrbe
nadvile se nad njim i svojim nežnim grančicama i
listićima malo miluju vodu, malo je golicaju ne bi li
se pokrenula Ništa! Drema Tamiš. Sam Bog zna
koliko bi on dremao tako u Ritu da ga to golicanje
vrbovih grančica nije, ipak, uznemiravalo, pa se
lenjo pokrenu i isto tako lenjo uteèe u Dunav.
Toliko lenjo da Dunav to nije ni primetio, već
ponese Tamiš sa sobom, kao paučinu ili laganu
prašinu, put Crnog Mora.

Sava o ljubavi

Nekada davno, tako davno da još nisu ni sve
planine formirane na zemaljskoj kugli, nego
je zemljino jezgro ključalo i bućkalo, zemlja
se gibala čas tamo, čas ovamo, a na bezbroj
mesta bila otvorena vulkanskim grotlima iz kojih
je kuljao dim crn i gust, sukljala lava i prštalo,
prvousijano, a zatim ohlađeno kamenje. Tako
davno da je nebo, skoro neprestano, sipalo kiše
na zemlju, jedno da bi ugasilo te silne vulkanske
vatre, jedno da bi pripomoglo živom svetu
biljkama i životinjama da odrastu. Zbog tih
velikih kiša dešavalo bi se da se u nekoj udolini
među planinama zadrži mnogo vode pa tako
nastadoše jezera.
Jednom prilikom, iz, nekog tamo, vulkanskog
kratera izleteše dva velika kamena, pa
jedan pade u biserno plavo jezero, a drugi u
zelenozlatnožutu dolinu. Padoše istovremeno,
istovremeno zasuziše i jezero i dolina, pa
potekoše kao reke niz planine. Na jednom
se mestu sastadoše u veću bisernoplavotirkiznozelenu
reku lepoticu. Hiljadu hiljada
godina kasnije jezero dobi ime Bohinj, male
reke imena Sava Bohinjka i Sava Dolinka (sećaš
se doline), a bisernoplava-tirkiznozelena reka
lepotica dobi ime Sava. Spusti se Sava sa
planina sasvim u ravnice, pa budući umiljata i
tiha, natopi svojim vodama obale gde izraste
veliko zeleno bilje. Setno je tekla bisernoplavatirkiznozelena
reka Sava, sporo i setno sve
dok jednog dana među nekim tamo planinama
ne ugleda vragolastog, bučnog, moćnog reku mladića
Dunav. Namah se nežna Sava zaljubi
u njega i pohrli mu u susret. Skoro baš tada i
Dunav ugleda Savu, srce mu zaigra nepoznatim
drhtajima, sjuri se u onu ravnicu što je ostala
posle mora (Panonskog), raširi se u svoj svojoj
moći, utiša se malo od strepnje hoće li ga reka
Sava Raširi i ruke svoje u otvoreni zagrljaj,
misleći pri tom: „Tako lepa ona mora biti
moja”. I uplovi lepotica Sava u taj zagrljaj,
zauvek pa, kao jedna duša i jedno telo, nastaviše
da plove zajedno. Dunav je nosio u svom naručju
Savu radujući se i poigravao se ne mogavši
da odoli ni svojoj sreći ali ni svojoj prirodi.
Prosecao je nove planine, načinio veličanstvene
klisure Ðerdapa i, u razdraganosti, ocrtao glavu
orla sa kljunom na površi zemlje poruku da je
on car reka kao što je orao car ptica. Čitava flota
crnomorskih talasa dočeka ga sa uvažavanjem
baš kao da i jeste car ili bar carski sin.

Dunav – O moći

Nekada davno dok su postojali samo
nebo i zemlja, na zemlji samo kopno
i more, na kopnu samo trave i izdanci
prvog bilja, u moru samo so i planktoni,
tako davno da to niko ne pamti, protresla
se jedna planina i napregla pa iz svoje
utrobe rodila reku-sina.
Bio je to od rođenja radoznao i nestašan
dečačić. Snažan i bistar zaplovi on u život
vedro. Preko stenja i kamenja nestašio
se hrleći stalno napred, ne znajući ni sam
kuda, levo-desno vrludajući, probijao je
sebi put. Diveći se njegovoj snazi, manje
reke koje bi usput sreo ulivale su se u
njega želeći da mu pomognu. Tako je
postajao sve veći, rastao je nezadrživo.
Ponekad bi sišao u neku dolinu da se
odmori, ali samo malo. U međuvremenu
zemlju naseliše razne životinje:
divokoze i srndaći,
medvedi i zečevi,
lisice i veverice.
Po nebu se razleteše:
laste i orlovi,
rode, gavrani i čaplje,
pa svi pohrliše žedni da se napiju vode
na moćnom, već dobrano naraslom recimladiću.
On se radovao što u svežini
njegovih voda uživaju ptice i životinje.
Kikotao se veselo dok su ga golicale
svojim kljunovima i njuškama, perjem
i krznom i nastavljao sve dalje i dalje,
a sve snažniji i moćniji. Čuvši njegov
gromoglasni huk sa planina, jedno malo
more, (kasnije nazvano Panonsko) uplaši
se i sakri u nedra i krilo zemlje zauvek.
Tako mladi Čovek-reka ne utonu u more,
već u zelena, beskrajna polja sa kojih,
u dalljini, gledaše visoke planine svog
detinjstva. Dođoše i ljudi i nastaniše se
na njegovim obalama. Osećajući njegovu
moć, staviše mu se pod zaštitu, ali ipak,
pomalo uvek i strahujući od njegovih ćudi.
Prođoše mnoge godine. Majka-planina
obraste gustom šumom pa joj nadenuše
ime Švarcvald (Crna šuma), a reku nazvaše
Dunav.
Ispevaše pesme o njegovoj lepoti,
plavetnilu i snazi, loviše ribu iz njega te
se hraniše, brodiše po njemu i njegovom
se vodom napajahu.
Šta je posle bilo saznaćeš iz Legende o
ljubavi.