Aleksandar Zarić

Izložba fotografija CINEMATIC

Fotografije Aleksandra Zarića koriste jezik koji je blizak dokumentarnoj fotografiji. Ipak ove fotografije se ne mogu korisititi u dokumentarističke svrhe pre svega što su one rezultat lične vizije. Upravo ovo zaodevanje ličnog pogleda u dokumentarno ruho je osnova Zarićevog pristupa fotografiji. Individualni snimci se slažu u sekvence, a kumulativni efekat takvog predstavljanja fotografija daje značenja na više različitih nivoa. Takva fotografija, ili serija fotografija, se može razumeti jedino ako je motiv prepoznatljiv. Iz ovog razloga će umetnik svoj rad ponuditi u prepoznatljivom filmskom pakovanju (koje se pre svega ogleda u filmskim dimenzijama kadra). U radovima Aleksandra Zarića svaka fotografija za sebe mora biti samostalni nosilac univerzalno razumljive predstave.

Već prvim pogledom na Cinematic fotografije uočava se da na njima nema naracije i ljudskih subjekata. Odsustvo ljudi i dogadjaja, ne smeta, šta više čini se da su takve društvene situacije utkane u samu arhitekturu. Na prvi pogled Zarićeve fotografije se mogu učiniti slučajnim, ali one zapravo otkrivaju umetnikov ugao posmatranja. Taj pogled nam izgleda kao da je bez interpretacije, ali on nikada nije indiferentan. U reprodukovanju realnosti Zarić pronalazi ono što je na prvi pogled sakriveno – otuđenje, kao sastavni, ali skriveni element javnih funkcionalnih prostora. Pored formi i oblika na njegovim radovima veliku ulogu imaju svetlost i boja. Svetlost može biti i prirodna i veštačka, ali uvek ona koje je zatečena na mestu snimanja, koja je zapravo neraskidivi deo eksterijera/enterijera. Ova činjenica obavezuje na zaključak da su fotografije Aleksandra Zarića u službi dokumentacije. Njegova namera je da reprodukuje specifičnu atmosferu urbanog okruženja, i to onakvog kakvog ga kamera beleži. U ovom smislu rad ovog umetnika deli iste osnove sa tipologijom čuvene Diseldorfske škole Bekerovih (Bernd i Hilla Becher) i njihovih učenika. Ali dok je klasifikacija Bekerovih konceptualne prirode, Zarić svoju pažnju više usmerava na element subjektivnog. Njega interesuju javna zdanja koja nenastanjena svoju socijalnu funkciju odaju kroz prisutne tragove. Ljudi nema, ali je njihovo prisustvo sadržano u memoriji arhitekture prikazanog, kao trag.

Sadržaj Zarićevih radova iz serije Cinematic je kritičkog karaktera, koji je definisan kontrastom. Slike “sinematografskih” ambijenata su predstave običnih, odnosno uobičajenih gradskih pejzaža Berlina. U pitanju su zgrade, ulične kulise, stanice, javni enterijeri, industrijski objekti čije su arhitektura i konstrukcija univerzalne; ulice i automobili koji se mogu videti bilo gde; i najzad ljudi čija se pojavnost predpostavlja. Ali upravo kroz svoj postupak beleženja, Zarić pretvara ove lokacije u sopstvenu viziju ,,idealne Evrope“. Kroz izbor osvetljenja, način aranžiranja boja, gde uglavnom vidimo komplementarne boje u toplim tonovima, postiže se utisak harmoničnosti. Tako nam Zarić pokazuje kako bi trebalo izgledati idealno evropsko društvo: zagonetni pejzaži, neograničene mogućnosti, nesmetani urbani razvitak, stanovništvo koje je u pokretu i koje čini demokratsko besklasno društvo. Kombinacija svih elemenata na njegovim fotografijama – donekle ironičnih, idiosinkratičnih, i autobiografskih, čine ih komplikovanim i prepoznatljivim. Čak i onda kada deluju krute i jednolične, u njima pronalazimo nešto što nam obuzima pažnju i traži od nas da istražujemo dublje.

Izborom tema i specifičnim kadriranjem Zarićeve “slike” u sebi nose jednu vremensku dimenziju. To vreme koje vidimo je zapravo vreme kojim naš pogled luta po slici, stvarajući na taj način gotovo filmski kadar. Javni prostori koje umetnik dokumentuje traže od posmatrača rekonstrukciju svojih prvobitnih značenja i uloga u svakodnevnom životu. Vreme koje posmatrač investira u ove scene je prošlo vreme, zapravo istorija postmodernističkog društva.

autor teksta: kustos-istoričar umetnosti Ivan Manojlović